Филм Острво – Моје импресије

Пише: Саша Кнежевић

Раздобље руске кинематографије у посткомунистичкој Русији је задивљујућим обртима превазишло један једноличан, демагошкo - политичан приступ филму.

Руска кинематографија је почела уносити истински, руски Дух, у свом филмском стваралаштву.

Она руска душа за коју су многи мислили, нажалост и даље зломисле да је мртва фикција, изненада је опет показала сву своју живост. После толико гордих усклика и силних идолопоклоника, који су хрлили и срповима и чекићима желећи да је сатру, само су себе избрисали у фантастичном  лудилу богоборачких револуција.

Руска душа како је називамо или је боље речено руски Дух,  је тиховао чекајући да се буре стишају. Нико не може да боље прожима, нити да износи вјеродостојније православни опит него умјетници из земаља православних опитника.

Послије Тарковског - Андреја Рубљова, ниједан филм није тако продрмао публику православном тематиком, као што је то филм Павела Лунгина - Острво. Како се осврнути на тај филм, а не бити априорно упознат са православним предањем, и не бити православац.

Одговор је незнатно или врло површно, можда чак и немогуће. Опет онај ''здрави разум“ ће одвести у стихију својевољности и самосазнања, безумног и самоувјереног издисаја у несрећно – острашћеној умјетности. Опет ће многобројна публика кречити своје гробове, желећи да уљепша своју неминовну смрт, не схвативши да њихово надахнуће кроз цијелу историју води у изагнуће.

Острво  је међутим проникло дубоко испод наслага материјалистичког виђења стварности, зашло је далеко изнад беспомоћних сазнања, рушећи зидове подметнуте својевољности, која је родила толико заблуда, не рекавши ништа значајно за човјечанство, сем славословивши смрт.

Сви ти рјечити идоли оставивши свијет у своме лудилу, у своме зашто, у бездану наговјештаја, открили су само још замишљенији поглед, још тјеснији гроб. Православно хришћанство и кроз овај филм показује своју моћ пробијања оног зида који је остао иза тек неразрађеног Достојевсковог човjекомиша из подземља у ,,Записима из подземља''. Он се касније оваплотио  из више ликова у Ивану Карамазову као најсавршенији лик из плејаде  атеистичко – нихилистичких богобораца.

Тај лик је сазрео у Ивану Карамазову, ''здравим разумом'' је откривена једна језива горда стихија, која је довела до незапамћеног лудила у свјетској књижевности. У овом дилетантско - импресивном тексту, више ћемо се удубити у суштинску поруку филма, тумачећи је кроз православни опит, а мање ћемо се бавити спољашњом структуром филма, која нема неку уоквирену опширност нити смисао, без њене православне мистике из које је произашла, као и из њеног подражавајућег чиниоца – православна теодицеја.

Примјетило смо да се не помиње ''неко'' свјетовно име главног лика у филму Острво, оно је самим тим ''нико''. Он је тек одјенут именом у другом дијелу филма  ословивши се  – Старац Анатолије. Док је на прологу филма преплашен и избезумљен од страха издао а након тога под претњама пристао да убије рођеног брата, да би спасио свој живот, главни актер у филму није имао име, био је никоговић, име тек добија после низа година, када га затичемо гдје веслајући  уз молитву плови ка острву. На том острву и бива најупечатљивија сцена покајања, у којој он загњурен у земљу моли за опроштај. 

Може се рећи да је филм Острво сниман по вјеродостојним догађајима што се тиче нама необичних исцјељења путем молитве и необичних дарова прозорљивости.

Он је  сниман подражавајући догађаје који су сасвим учестала појава у православљу. Дужни смо да то напоменемо, јер смо и сами свакодневно присутни таквим догађајима,  довољно је само завирити у архиву ''чуда'' како их ми зовемо, у Острогу која не јењавају са својом учесталошћу до данашњих дана. Колики је степен људске отупјелости која се и дан данас више клања златноме телету него живоме Богу. Данашњи кумири су добили ново обличје али и даље су класична идолопоклонства у различитим појавама. Подвиг јуродивовсти је познат у православљу као најтежи подвиг, чак је и лик Старца Анатолија сниман по Светитељу Теофану Јуродивоме. Као што је Достојевски прије него је испројектовао модел Старца Зосиме, дуго времена боравио по Оптинској пустињи и проучавао светоотачку литературу, да би на крају крунисао свој књижевни лик највише подражавајући Старца Авромсија и Светог Тихона Задонског, тако и Павел Лунгин није искреирао лик Старца Анатолија из неке апстракције или сопствене фикције, него га је само преносио из живог руског православља. Такви догађаји за мирјане неупућене у своју вјероисповјест су умишљена сугестија или су поткрепљени неком сулудом – недореченом чињеницом, или су потиснути људском, издемонизираном логиком.

Људско саможиво слободоумље ће напокон закриштати као и демони када су били близу Спаситеља: ,,Не мучи нас више одлази од нас...'',  остајући и даље при својој сулудој, гордо – егоцентричној мисли. Цитираћемо Светог Аву Јустина Поповића који најбоље објашњава обману и мучно ропство људског слободоумља. 

Аве Јустин излаже у својој студији о Достојевском:

,,Здрави смисао'', а то значи: здрав разум, еквиваледски ум и  јесте она несрећна особина која не да ни Ивану и његовом кошмарном посетиоцу да приме Христа и повјерују у Њега као Бога и Логоса свијета.'' Он даље наставља да разлаже човјекову слободну мисао која је највише заробљена у највећем ступњу умишљених  ''слободних мислилаца'', па каже:

,,Човјек по самој ограничености свога бића и својих моћи, није, нити може бити самосталан и једини узрок свеколиког људског зла. Људска природа је зла и нечиста, али зла и нечиста зато што је, свјесно или несвјесно, прожета метафизичким злом и метафизичком нечистотом. Натчулно и надумно, па ипак осјетно и реално, ова метафизичка нечистота тајанствено прожима човјечији дух. И када човјек мисли мисао, онда и та нечистота учествује у томе као стваралачка сила. Онда : Je pensedonc je suis– мислим, дакле – постојим, значи: Je pensedonc je suis et le diableest– мислим, дакле постојим, и ђаво постоји. Јер у том случају људска мисао није ништа друго до психолошки доказ постојања ђавола . Штавише, сва творевина, сва васељена, постају космолошки доказ постојања ђавола, када се таквом људском мишљу изучавају, објашњавају и тумаче.''

Услед ових ријечи Светог Оца Јустина Ћелијског, ми увиђамо да је изманипулисани свјетски, ''здрави разум'', постаје рђави разум побуне у којој одбија натприродну, надгрјеховну стварност православног опита. Метаморфоза Старца Анатолија је видљива у манастиру, Божијим Промислом он бива изнесен на обалама неприступачног острва. Острва које је симболично удаљено од свијета и на коме почива Божији храм.

У хришћанству не постоје случајности, може бити из више чинилаца детерминисана, али далеко од тога да је човјекова судбина преодређена. Њој је дарована слободна воља, дата јој је као круна слободе у савршеној, пуноти личности. Адска природа је унаказила моћ воље, претворивши је својим гордим рациом у сатанску самовољност. Тросунчана сила је довела Старца Анатолија на острво спасења, на коме му је пружена рука спасења, оставивши му слободну одлуку, да ли да остане.

Послије дуго година, радња филма прелази у простор садашњости, у том хронотопу Старац Анатолије је сасвим друга, охристовљена личност. Филм улази у сферу покајања, како је само искрено то покајање, услед дугогодишњег подвига и суровог покајања Господ подиже Анатолија, удостојивши га нетљевљивих дарова бесмртности.

Примјетили смо да је страх од смрти довео до злочина, одвео до безумља главног лика. Још једном је потврђена мисао да је сваки безбожник – безумник, тај маловјерни страх је симболичан извор свих страдања. Док пред цијелим човјечанством зјапи отворен гроб, оно дрхти пред тим смртоносним безданом бесмисла и отуђености. Повјеровавши у Бога Анатолије одједном губи сваки људски страх и проналази у себи бесмртност чија је клица у свима нама, свјесно или несвјесно присутна. Повјеровавши у Христа он побјеђује истинску смрт, тек онда увиђа колико је био преварен, а цијена те преваре је прескупа, она гласи - вјечност. Понуђена смрт која му је дата да спаси живот је одједном постала ништавна. Он би сада радо изгубио свој живот знајући да би га са таквом жртвом најлакше нашао. Раскрсница, пут ка небу и ''источно од раја'', раздвајају се у овом филму који је метафорична раскрсница на та два супротна смјера.

Сва свјетска обмана и лицемјерна људска правда се Божијом благодаћу отвара пред главним ликом и он жури, и он трчи ка покајању. Вапијући у том искупљењу, у преломном трену пролазности, он одлучно граби за вјечност, непрекидно изговарајући Исусову молитву. Авај како је мучна и драга његова истина, засијала је у очима са којих је крљушт отпала, она је као бисер који када је нашао човјек у пољу све продао да би га купио у оној симболичној причи у Јеванђељу. Она је као она истина за коју Достојевски пркосно изјављује у врхунцу своје љубави према Христу, да ће више остати при њој и ако му докажу да је она лаж, јер неће по ни коју цијену  прихватити њихову наказност, и оставити истину која јесте и која је изнад свега, а без које све одједном постаје ништавило - одвратно, гадно и бесмислено.

Филм нема спољашну развијену радњу, више је интроспективан, акцентирајући на пажњу ка унутрашњем кретању човјекове личности. Острво се врти око двије тачке или једне дужи, путање која почиње са гријехом и  траје у покајању ка бескрају још неодређеног мјеста вјечног бивствовања, као да је метафора човјечанства. Зашто је битно ликвидирати здрави разум анализирајући догађаје и поступке у овом филму? Убијањем здравог разума ми прелазимо границе еквиваледско – емпиријске спознаје, и самим тим почињемо појмити есенцију хришћанства.

Егоистичним разматрањима и саможивим слободоумљем изгубићемо се у новом бунту, који ће заклонити од нас мистични, надумни, метафизички доживљај филма. Иако је сачувао свој живот огреховљени Анатолије није могао закопати честицу Господа у своме бићу, дату кроз урођену савјест у свима нама. Тек тада је он пожелио смрт, услед прихватања страховите понуде и извршења недјела, завладала је пустош, и она би услед пакленог осјећаја богооствљености сигурно довела до лудила или суицида да није Господ несвјесног Анатолија ''валовима'' избацио на ''острво''. Посебно за људе којима је непозната истина а самим тим живе у лажима приземно – сладуњавог усхићења, Острво је одличан филм који уводи у царство скривеног. Али он се може доживјети само ако се прикачимо на главном пријемнику који  нам је доступан а он је православно предање. Међутим Лунгин је показао и своје велико умијеће приказивања прелести у филму Цар, који је тема неког другог рада, у њему такође глуми великан руског платна Петар Мамонов (који је између осталог дубоко религиозан човјек са бурном прошлошћу), са тим филмом Лунгин је одлично приказао на платну,  једну захтјевну тему душепогубног фанатизма или ти ревности али не по разуму – зилотизма.

Молитве у филму које се понављају су суштинске православне молитве и псалми, највише педесети покајнички Давидов псалам, који је симболичан и коегсистира са темом покајања. Али најупечатљивија молитва је Исусова молитва са којом и почиње филм послије уводног дијела. О молитви у којој су сажете све молитве и стијени на којој почива човјечанство, о тој глави од угла и једином светогорском рјечнику, написана је огромна оставштина из златоустих Светих Отаца и незахвално је говорити о њој недостојан, неопитан и неупућен.

Радња филма се даје три различите личности монаха које су представљене у филму и у њима су симболично изнијети различити духовни нивои и преодређења у цркви, али и може се упоређивати и са уопштеним мјерама које су нам дате по различитости.Међутим због опширности свих дјелова у филму на које треба обратити пажњу, било би потребно много више простора, зато сам се опредијелили на овај главни бивствени садржај из кога је цијели пројекат протекао и без кога  је немогуће прожимати филм.

Мислим да је Лугин запањен као и Достојевски надумном појавом руског стараштва, које је интригрирало и велике руске мислиоце, Берђајева, Соловјева, Зењковског, Шмемана, Гогоља, Пушкина, Толстоја, Достојевског, итд. И они су остали одушевљени као и Лунгин пред њиховим обоженим појавама и  такође бивајући инспирисани њима, стварали су ремек дјела васељенске умјетности и мислилачке дјелатности. Жалосна је западна цивилизација која не може допријети до тих граница себевиђења, јер је отргнута са живог извора, са којег су од постанка напајане православне земље. Зато је она смртно жедна у својем опустошењу и уморна у својем лутању које води до најужаснијих очајања и узалудног попуњавања духовне празнине  у још већем плотском злу и очају. Тај смртни очај је и напокон изродио насупрот хришћанског-источног-словенског свечовјека и богочовјека, западног-својевољног, гордог, Ничеовог самоубицу, Хитлеровог деструктивног -  надчовјека. Најбоље би било опет погледати филм Острво и дивити се филму који је подражавалац оне истинске стварности која ненаметљиво куца да јој отворимо.

"Кад оне назва боговима, којима ријеч Божија би дата, а Писмо се не може укинути. Како ви говорите Ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: Ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца Својега, не вјерујте Ми. Ако ли творим, иако Мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у Мени и Ја у Њему. Тада опет тражаху да Га ухвате; али им се измаче из руку."

(10:35-39)