Колокольный звон Над землей плывёт, А в монастыре Братский хор поет: - Господи, помилуй. Инок-канонарх Положил поклон. И тотчас эатих Колокольный звон. - Господи, помилуй. - Господи, воззвах, - Тенор возгласил, Канонарху хор Слаженно вторил. - Господи, помилуй. Свечи, образа, Мантии, кресты. Братия поет Грустный глас шестый - Господи, помилуй. Странники стоят, Молится народ. Русь еще жива, Русь еще поет. - Господи, помилуй. Схимники в крестах, Бороды, как снег, Потупив глаза, Молятся о всех. - Господи, помилуй. С музыкой такой Хоть иди на смерть! Много ли тебе, Русь Святая, петь? - Господи, помилуй. Твой черед настал. Молодой звонарь, Пробуди простор, Посильней ударь. - Господи, помилуй. Братский хор умолк, Снова перезвон. Только слышно мне Как со всех сторон: - Господи, помилуй.

https://youtu.be/ODg5V7_PeHg?list=PLNxIDOgm5URh-doLL3VkSbQLrquUIYKSy

Милош Црњански: ЖИВОТ

Све то не зависи од мене. Сетим се како беше леп, над водама дубоким неким, као Месец бео, са луком танким и меким, један мост. И, видиш, то утеши ме. Не зависи од мене. Доста је да тог дана, земља око мене замирише преорана, или да облаци пролете, мало ниже, па да ме то протресе. Не, не од мене. Доста ће бити тако, једне зиме, из врта једног завејаног истрчи неко озебло, туђе, дете и загрли ме.

Филм Острво – Моје импресије

Пише: Саша Кнежевић

Раздобље руске кинематографије у посткомунистичкој Русији је задивљујућим обртима превазишло један једноличан, демагошкo - политичан приступ филму.

Руска кинематографија је почела уносити истински, руски Дух, у свом филмском стваралаштву.

Она руска душа за коју су многи мислили, нажалост и даље зломисле да је мртва фикција, изненада је опет показала сву своју живост. После толико гордих усклика и силних идолопоклоника, који су хрлили и срповима и чекићима желећи да је сатру, само су себе избрисали у фантастичном  лудилу богоборачких револуција.

Руска душа како је називамо или је боље речено руски Дух,  је тиховао чекајући да се буре стишају. Нико не може да боље прожима, нити да износи вјеродостојније православни опит него умјетници из земаља православних опитника.

Послије Тарковског - Андреја Рубљова, ниједан филм није тако продрмао публику православном тематиком, као што је то филм Павела Лунгина - Острво. Како се осврнути на тај филм, а не бити априорно упознат са православним предањем, и не бити православац.

Одговор је незнатно или врло површно, можда чак и немогуће. Опет онај ''здрави разум“ ће одвести у стихију својевољности и самосазнања, безумног и самоувјереног издисаја у несрећно – острашћеној умјетности. Опет ће многобројна публика кречити своје гробове, желећи да уљепша своју неминовну смрт, не схвативши да њихово надахнуће кроз цијелу историју води у изагнуће.

Острво  је међутим проникло дубоко испод наслага материјалистичког виђења стварности, зашло је далеко изнад беспомоћних сазнања, рушећи зидове подметнуте својевољности, која је родила толико заблуда, не рекавши ништа значајно за човјечанство, сем славословивши смрт.

Сви ти рјечити идоли оставивши свијет у своме лудилу, у своме зашто, у бездану наговјештаја, открили су само још замишљенији поглед, још тјеснији гроб. Православно хришћанство и кроз овај филм показује своју моћ пробијања оног зида који је остао иза тек неразрађеног Достојевсковог човjекомиша из подземља у ,,Записима из подземља''. Он се касније оваплотио  из више ликова у Ивану Карамазову као најсавршенији лик из плејаде  атеистичко – нихилистичких богобораца.

Тај лик је сазрео у Ивану Карамазову, ''здравим разумом'' је откривена једна језива горда стихија, која је довела до незапамћеног лудила у свјетској књижевности. У овом дилетантско - импресивном тексту, више ћемо се удубити у суштинску поруку филма, тумачећи је кроз православни опит, а мање ћемо се бавити спољашњом структуром филма, која нема неку уоквирену опширност нити смисао, без њене православне мистике из које је произашла, као и из њеног подражавајућег чиниоца – православна теодицеја.

Примјетило смо да се не помиње ''неко'' свјетовно име главног лика у филму Острво, оно је самим тим ''нико''. Он је тек одјенут именом у другом дијелу филма  ословивши се  – Старац Анатолије. Док је на прологу филма преплашен и избезумљен од страха издао а након тога под претњама пристао да убије рођеног брата, да би спасио свој живот, главни актер у филму није имао име, био је никоговић, име тек добија после низа година, када га затичемо гдје веслајући  уз молитву плови ка острву. На том острву и бива најупечатљивија сцена покајања, у којој он загњурен у земљу моли за опроштај. 

Може се рећи да је филм Острво сниман по вјеродостојним догађајима што се тиче нама необичних исцјељења путем молитве и необичних дарова прозорљивости.

Он је  сниман подражавајући догађаје који су сасвим учестала појава у православљу. Дужни смо да то напоменемо, јер смо и сами свакодневно присутни таквим догађајима,  довољно је само завирити у архиву ''чуда'' како их ми зовемо, у Острогу која не јењавају са својом учесталошћу до данашњих дана. Колики је степен људске отупјелости која се и дан данас више клања златноме телету него живоме Богу. Данашњи кумири су добили ново обличје али и даље су класична идолопоклонства у различитим појавама. Подвиг јуродивовсти је познат у православљу као најтежи подвиг, чак је и лик Старца Анатолија сниман по Светитељу Теофану Јуродивоме. Као што је Достојевски прије него је испројектовао модел Старца Зосиме, дуго времена боравио по Оптинској пустињи и проучавао светоотачку литературу, да би на крају крунисао свој књижевни лик највише подражавајући Старца Авромсија и Светог Тихона Задонског, тако и Павел Лунгин није искреирао лик Старца Анатолија из неке апстракције или сопствене фикције, него га је само преносио из живог руског православља. Такви догађаји за мирјане неупућене у своју вјероисповјест су умишљена сугестија или су поткрепљени неком сулудом – недореченом чињеницом, или су потиснути људском, издемонизираном логиком.

Људско саможиво слободоумље ће напокон закриштати као и демони када су били близу Спаситеља: ,,Не мучи нас више одлази од нас...'',  остајући и даље при својој сулудој, гордо – егоцентричној мисли. Цитираћемо Светог Аву Јустина Поповића који најбоље објашњава обману и мучно ропство људског слободоумља. 

Аве Јустин излаже у својој студији о Достојевском:

,,Здрави смисао'', а то значи: здрав разум, еквиваледски ум и  јесте она несрећна особина која не да ни Ивану и његовом кошмарном посетиоцу да приме Христа и повјерују у Њега као Бога и Логоса свијета.'' Он даље наставља да разлаже човјекову слободну мисао која је највише заробљена у највећем ступњу умишљених  ''слободних мислилаца'', па каже:

,,Човјек по самој ограничености свога бића и својих моћи, није, нити може бити самосталан и једини узрок свеколиког људског зла. Људска природа је зла и нечиста, али зла и нечиста зато што је, свјесно или несвјесно, прожета метафизичким злом и метафизичком нечистотом. Натчулно и надумно, па ипак осјетно и реално, ова метафизичка нечистота тајанствено прожима човјечији дух. И када човјек мисли мисао, онда и та нечистота учествује у томе као стваралачка сила. Онда : Je pensedonc je suis– мислим, дакле – постојим, значи: Je pensedonc je suis et le diableest– мислим, дакле постојим, и ђаво постоји. Јер у том случају људска мисао није ништа друго до психолошки доказ постојања ђавола . Штавише, сва творевина, сва васељена, постају космолошки доказ постојања ђавола, када се таквом људском мишљу изучавају, објашњавају и тумаче.''

Услед ових ријечи Светог Оца Јустина Ћелијског, ми увиђамо да је изманипулисани свјетски, ''здрави разум'', постаје рђави разум побуне у којој одбија натприродну, надгрјеховну стварност православног опита. Метаморфоза Старца Анатолија је видљива у манастиру, Божијим Промислом он бива изнесен на обалама неприступачног острва. Острва које је симболично удаљено од свијета и на коме почива Божији храм.

У хришћанству не постоје случајности, може бити из више чинилаца детерминисана, али далеко од тога да је човјекова судбина преодређена. Њој је дарована слободна воља, дата јој је као круна слободе у савршеној, пуноти личности. Адска природа је унаказила моћ воље, претворивши је својим гордим рациом у сатанску самовољност. Тросунчана сила је довела Старца Анатолија на острво спасења, на коме му је пружена рука спасења, оставивши му слободну одлуку, да ли да остане.

Послије дуго година, радња филма прелази у простор садашњости, у том хронотопу Старац Анатолије је сасвим друга, охристовљена личност. Филм улази у сферу покајања, како је само искрено то покајање, услед дугогодишњег подвига и суровог покајања Господ подиже Анатолија, удостојивши га нетљевљивих дарова бесмртности.

Примјетили смо да је страх од смрти довео до злочина, одвео до безумља главног лика. Још једном је потврђена мисао да је сваки безбожник – безумник, тај маловјерни страх је симболичан извор свих страдања. Док пред цијелим човјечанством зјапи отворен гроб, оно дрхти пред тим смртоносним безданом бесмисла и отуђености. Повјеровавши у Бога Анатолије одједном губи сваки људски страх и проналази у себи бесмртност чија је клица у свима нама, свјесно или несвјесно присутна. Повјеровавши у Христа он побјеђује истинску смрт, тек онда увиђа колико је био преварен, а цијена те преваре је прескупа, она гласи - вјечност. Понуђена смрт која му је дата да спаси живот је одједном постала ништавна. Он би сада радо изгубио свој живот знајући да би га са таквом жртвом најлакше нашао. Раскрсница, пут ка небу и ''источно од раја'', раздвајају се у овом филму који је метафорична раскрсница на та два супротна смјера.

Сва свјетска обмана и лицемјерна људска правда се Божијом благодаћу отвара пред главним ликом и он жури, и он трчи ка покајању. Вапијући у том искупљењу, у преломном трену пролазности, он одлучно граби за вјечност, непрекидно изговарајући Исусову молитву. Авај како је мучна и драга његова истина, засијала је у очима са којих је крљушт отпала, она је као бисер који када је нашао човјек у пољу све продао да би га купио у оној симболичној причи у Јеванђељу. Она је као она истина за коју Достојевски пркосно изјављује у врхунцу своје љубави према Христу, да ће више остати при њој и ако му докажу да је она лаж, јер неће по ни коју цијену  прихватити њихову наказност, и оставити истину која јесте и која је изнад свега, а без које све одједном постаје ништавило - одвратно, гадно и бесмислено.

Филм нема спољашну развијену радњу, више је интроспективан, акцентирајући на пажњу ка унутрашњем кретању човјекове личности. Острво се врти око двије тачке или једне дужи, путање која почиње са гријехом и  траје у покајању ка бескрају још неодређеног мјеста вјечног бивствовања, као да је метафора човјечанства. Зашто је битно ликвидирати здрави разум анализирајући догађаје и поступке у овом филму? Убијањем здравог разума ми прелазимо границе еквиваледско – емпиријске спознаје, и самим тим почињемо појмити есенцију хришћанства.

Егоистичним разматрањима и саможивим слободоумљем изгубићемо се у новом бунту, који ће заклонити од нас мистични, надумни, метафизички доживљај филма. Иако је сачувао свој живот огреховљени Анатолије није могао закопати честицу Господа у своме бићу, дату кроз урођену савјест у свима нама. Тек тада је он пожелио смрт, услед прихватања страховите понуде и извршења недјела, завладала је пустош, и она би услед пакленог осјећаја богооствљености сигурно довела до лудила или суицида да није Господ несвјесног Анатолија ''валовима'' избацио на ''острво''. Посебно за људе којима је непозната истина а самим тим живе у лажима приземно – сладуњавог усхићења, Острво је одличан филм који уводи у царство скривеног. Али он се може доживјети само ако се прикачимо на главном пријемнику који  нам је доступан а он је православно предање. Међутим Лунгин је показао и своје велико умијеће приказивања прелести у филму Цар, који је тема неког другог рада, у њему такође глуми великан руског платна Петар Мамонов (који је између осталог дубоко религиозан човјек са бурном прошлошћу), са тим филмом Лунгин је одлично приказао на платну,  једну захтјевну тему душепогубног фанатизма или ти ревности али не по разуму – зилотизма.

Молитве у филму које се понављају су суштинске православне молитве и псалми, највише педесети покајнички Давидов псалам, који је симболичан и коегсистира са темом покајања. Али најупечатљивија молитва је Исусова молитва са којом и почиње филм послије уводног дијела. О молитви у којој су сажете све молитве и стијени на којој почива човјечанство, о тој глави од угла и једином светогорском рјечнику, написана је огромна оставштина из златоустих Светих Отаца и незахвално је говорити о њој недостојан, неопитан и неупућен.

Радња филма се даје три различите личности монаха које су представљене у филму и у њима су симболично изнијети различити духовни нивои и преодређења у цркви, али и може се упоређивати и са уопштеним мјерама које су нам дате по различитости.Међутим због опширности свих дјелова у филму на које треба обратити пажњу, било би потребно много више простора, зато сам се опредијелили на овај главни бивствени садржај из кога је цијели пројекат протекао и без кога  је немогуће прожимати филм.

Мислим да је Лугин запањен као и Достојевски надумном појавом руског стараштва, које је интригрирало и велике руске мислиоце, Берђајева, Соловјева, Зењковског, Шмемана, Гогоља, Пушкина, Толстоја, Достојевског, итд. И они су остали одушевљени као и Лунгин пред њиховим обоженим појавама и  такође бивајући инспирисани њима, стварали су ремек дјела васељенске умјетности и мислилачке дјелатности. Жалосна је западна цивилизација која не може допријети до тих граница себевиђења, јер је отргнута са живог извора, са којег су од постанка напајане православне земље. Зато је она смртно жедна у својем опустошењу и уморна у својем лутању које води до најужаснијих очајања и узалудног попуњавања духовне празнине  у још већем плотском злу и очају. Тај смртни очај је и напокон изродио насупрот хришћанског-источног-словенског свечовјека и богочовјека, западног-својевољног, гордог, Ничеовог самоубицу, Хитлеровог деструктивног -  надчовјека. Најбоље би било опет погледати филм Острво и дивити се филму који је подражавалац оне истинске стварности која ненаметљиво куца да јој отворимо.

"Кад оне назва боговима, којима ријеч Божија би дата, а Писмо се не може укинути. Како ви говорите Ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: Ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца Својега, не вјерујте Ми. Ако ли творим, иако Мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у Мени и Ја у Њему. Тада опет тражаху да Га ухвате; али им се измаче из руку."

(10:35-39)

Његошев културни модел Млечана  у Горском вијенцу

У Горском Вијенцу посебном пажњом се истиче монументална епизода са Војводом Драшком и његовим путечејствијем у Млетке. Ова епизода је по много чему занимљива дајући нам хумористички и не само површински, сувишан дио композиције Горског вијенца. ¹

Мјесто Војводе Драшка у структури Горског вијенца одувијек је привлачило посебну пажњу истраживача. Та пажња се нејчешће везивала за питање композиције гласовитог Његошевог дјела, питања која у нашој науци о књижевности, по значају и по особеном магнетизму којим привлачи пажњу истраживача, на неки начин пандан ономе што је ,,хомерско питање'' у свјетској науци.²

Војвода Драшко је јединствени карикатурист западне културе, његов лик као главног критичара те културе са намјером је позициониран из угла народе парадигме.

Ми у лику Војводе Драшка увиђамо, велико неразумијевање венецијанске – декадентне културе, али зато уочавамо његову комичну простодушност, која износи најузвишенију етику једног поднебља. Смишљено лаик, овако искреиран лик са типичног подручја, који нема никакав увид у  поменуту културу, даје један од најхумористичнијих дијалога у србској књижевности, наравно у форми сарказма.

Комично – сатирични  аспекти нису случајни, као ни цијела ова епизода у структури Горског вијенца, она нимало не одудара од политичко – националних циљева овог спјева. Иза сваког осмјеха у тој сцени крије се јед и непријатељство према Млецима, то нису добронамјерне хумореске. Млечани нису фронтални противници као Турци али њихово дјеловање је много перфидније, спремно да  у сваком тренутку скине своју маску.

Нема ништа чудно у томе да је један од главних мотива пишчевог интересовања културни поредак, у шта нас бар уверава ишчитавање драмског епа Горски вијенац (у најширем смислу тог термина), док Црна Гора у пјесниковом дјелу постаје својеврсна лабараторија за схватање тог поретка. Он је обухваћен подсредством сасвим основних, како у литералној форми представљених тема, као што су: однос свој – туђ, зависност међу појединцем и колективом, основи друштвене организације, ,,првобитност'' као конституивни елемент менталитета и обичаја, усмени карактер комуникације и многи други.³

Дуел црногорске и исламске културе је централни дио Горског вијенца и он је у сталном сукобу без икаквог изгледа да се ријеши, нити узалудно ублажи. Опис исламске културе је непосредан, у име крајње отвореног сукоба који се води, за разлику од хладног рата са римокатоличанством који врши велики притисак на наше поднебље, сходнa томе је и дескрипција римокатолика. Ретроспектива Војводе Драшка представља западну културу, постављајући црногорску етику као дијаментралну различиту од латинске, из те компарације се моделује погрдни пежоратив - ''лацманизам'', који са правом постаје безвриједни сурогат, производ епифанијског кантара чојства и јунаштва, који је вјеродостојно црногорско мјерило вриједности. Црна Гора је између османлијског и млетачког утицаја као између двије провалије, док постојана стоји наспрам њих, поносно се борећи, и обзнањујући њихову изопачену естетику.

Његош препознаје спас од те угрожености утицаја у племенској чврстини и одржавању својих племенских кодекса, у име опстанка и блокаде свестране асимилације. Епизода са Млецима је значајна јер показује немогућност удруживања са једном западнохришћанском културом јер су у догматској диференцији.

Његош нам представља западну цивилизацију из угла једног здраво конзервативног Црногорца, бекомпромисног у погледу народне философије – чојства и јунаштва. Генијалним позиционирањем Војводе Драшка као таквог, у том свијету који је јеку прогреса, већ увелико захваћен антихришћанским препородом, ми увиђамо простодушну истину, из очију која виде свијет онакав какав заиста  јесте, из све своје простоте и једноставности. Виђење једног декадентног цивилизацијског курса, шокирало је црногорског  војводу, који је у окрљуштеним очима ''ускогаћа'', схваћен као превазиђени примитивац из средине у којој ,,једу људе''. Тај однос Запада и Истока је од раскола исткан од сукоба, од дуела које ни дан данас не јењавају. Млеци су друга опасност не мања него прва, они су неповерљиви сусјед Црне Горе, који је само лицемјерно искоришћава, заступајући освајачке амбиције према њој. То непријатељство није толико изражено колико према Турцима, али је јасно стављено до знања шта се од њих очекује, а не очекује се ништа добро, иако се обећало све, што је и предочио Драшков извјештај Владици Данилу.

Појам кутурни модел је уведен од стране когнитивне антропологије и когнитивне лингвистике како би се објаснила организована форма понашања у људском друштву. Културни модели су стога модели који обликују нашу друштвену стварности утичу на понашање већине ако не и свих чланова једне друштвене заједнице. У овом раду се тежи истаћи културни модел Млечана, који је неспојив са перцепцијом србског народа, чији је есенцијални  израз  била  тадашња Црна Гора.   

Тема ће бити усмјерена као и изложене импресије Војводе Драшка, на обесмишљавање западне културе, што је и превасходни циљ Његоша у  Горком вијенцу. Међутим да би се употпунио тај приказ, он мора бити досљедан оне позиције са које се посматра, из перспективе народног симбола - Војводе Драшка. У овом  раду биће присутна анализа обредних контраста, као и социјално – културолошка критика западне Европе. Немогуће је било шта изнијети на ову тему без њеног стуба, а он је у компарацији Истока и Запада, као и истицање сталног негативног, западног притиска над србским етнитетом.  Кроз овај рад указаће се на културолошке разлике Истока и Запада као и на погубност брисања традиционално, културолошког, историјског свесопственог индетитета црногорског народа.

Позиција  са које се моделује култура Млечана

Дефинитивни став Млечана о србској антропологији, је предочен у једном симболу који је представља. Он је – Војвода Драшко. Он је ''патријахалан, конвенкционалан, несофистициран, застарео и превазиђен модел западне културе''.

Владика Данило га је послао баш таквог у једну ''прогресивну средину'', није послао неког да са  својом мудром реториком доказује своје духовно преимућство, баш је у том и генијалност ове сатиричне епизоде у Горском вијенцу. Његош је осликао Војводу Драшка, као једног ''обичног'' човјека из народа, који је и сушта  рефлексија тога народа, да би из своје човјечне  аверзије, једног морално здравијег бића, онеобичавао и обесмишљавао обману, једне само споља уређене, фарисејске околине. Питања се у тој сцени постављају, шта он види из те своје ''простоте'', и шта они то нуде њему ''примитивном'' са свим својим материјалним знањем и хедонистичком слободом. Европа је тада била у кључним историјским превратима, и не требају се занемаривати узроци којима је принуђен Војвода Драшко да моли Млечане за помоћ.⁴

Сцена у којој наступа Војвода Драшко почиње са његовим доласком са тог пута. Примјетно је његово незадовољство у првом ироничном одговору Кнезу Рогану на питање ,,Какви бјеху народ са те стране? '' - ,,Као остали не бјеху рогати.'' Даље је присутна ретроспекција догађаја у којој Његош импресијама Војводе Драшка моделује Млетачку културу.

Обредни контраст – судар неспојивог фолклора

Његош преко ставова јунака свог дјела разматра питање разнородности игара (обредних, позоришних и сл.) у односу на одређен тип културе, специфику друштвених односа, те колективни менталитет заједнице. Његошева мисао на ту тему припада струји сличној оној којој припада и концепција Жан-Жака Русоа, која претходи савременој антропологији културних перфоманса, као и антропологији позоришта.⁵

За Његошеве јунаке културни перфоманси су прије свега врста игре. У приповједању Црногораца – како у опису позоришне зграде у којој се одиграва спектакл, тако и у причама о наступу вашарских комедијаната, ни једном се не појављује одредница позориште. Његош има свијест о томе да она не функционише у рjечнику црногорских сељака, јер сам феномен позоришта, посебно у институцијализованом облику, није заправо присутан у културној стварности Црне Горе у 17  вијеку.⁶

.Прича Војводе Драшка о млетачким забавама само је на први поглед епизодни моменат његовог исказа који се тиче политичких питања, а ипак је важан перфоманс главне теме дјела. Војвода је био случајни сведок уличних наступа вашарске трупе – можда циркуске приредбе. Одбојност Црногораца према наступу италијанских комедијаната и мађионичара јесте посљедица супростављања непознатом које представља другачији систем традиције и вриједности (користе се преварама, а такође, помоћу костима и чудног понашања личе на животиње, чиме негирају људско достојанство). Критични однос представника племенске скупштине произилази такође из осјећања претње културном индетитету. Такође, приче јунака Горског вијенца пружају читаоцу који је заинтересован за проблематику позоришта интересантне информације  које се тичу популарних ,,игара'' којима су прекраћивали себи вријеме некадашњи становници Млетачке републике – као и њој потчињени градски центри у Боки Которској.

Његош се служи контрасним поређењем двију свјетова, а супротности које их дијеле показује и приказивањем односа према игри и обредима које имају представници обе друштвене групе.

За Његошеве јунаке је тај свијет у домену имагинарног, страног и неприхватљивог за народну срж и битисање. Примјећено је и да су територије које су под утицајем Млетачке културе у фази асимилације и сасвим одударају од србске културе и традиције – потчињени градски центри у Боки Которској. Они већ прихватају друге куртолорошке трансформације што се види у виђењу Обрадевог сјећања.

Устаљени на темељима народне идеологије 19. вијека, и пресудом Вука Караџића, привилегован је фолкор и узори уобличени у оквирима сеоске народне културе, док је културно – стваралачка улога градских центара јадранског приобаља маргилизована.

Драшкова сјећања и Обрадова прича садрже прилично опште информације на тему изгледа и развоја људи, Венеције – уличних наступа мађионичара и акробата и перфоманса у позоришниј згради. Примјећена је специфична тендециозност која карактерише исказе јунака. Она се јављау начинима којим говорео извјесним догађајима, о њиховом дејству на њих који су противни природном људском понашању и здравом разуму. Поједнако је занимљив опис реакције светине која је помно гледала наступ илузионисте у  Котору, као и коментари оних који пажљиво слушају невероватне приче. Став слушалаца сугестивно формира начин на који представници заједнице црногорских племена опажају културну,  посебно менталну страност ,,латина''.

Јунаци поеме сложно истичу необичност или чак чудноватност њихових перфоманса, толико различитих од властитих – црногорских игара: поколењима поштованог свирања на гуслама и маскираних коледарских поворки. Вековима негована традиција окупљана око гусала и епске пјесме, као и машкаре које се помињу на другим мјестима у поеми, а које организује сеоска омладина за вријеме тзв. Бијеле недеље⁷, представљају у очима традиционалног друштва противтежу забавама поквареног свијета латинских градова.⁸

Пјесник, дајући глас јунацима, вишезначно представља проблем осјећања другости и одбојности према италијанским културним перфомансама. Његош моделујући и износећи утисак Војводе Драшка о западноевропској култури, афирмишући виђење сопственог друштва и изблиза и издалека, постаје свјестан позитивних вриједности сопственог индетитета. Млетачке игре из перспективе патријахалног друштва могу да изгледају као лаж и и исмијавање, нешто опасно, што нарушава хармонију и равнотежу живота заједнице. Међутим насупрот њима очување традиционалних форми гарантује друштвени склад и представља гаранцију повезаности са прецима. Отуда из уста Вука Мићуновића сљедеће ријечи:

Ада за сваку игру без гусалах ја ти не би ни пару турску дао.

Ђе се гусле у кућу не чују, ту је мртва и кућа и људи.⁹

Гусле су црногорски симбол који представљају њен хероистичан вапај за слободом, инструмент са којег се вијори славна прошлост, који одише својом традиционалном афирмацијом. Суштина је у компарацији двију култура путем позоришних перфоманса. Знамо да фолклор и позориште приказују скуп традиционалних вриједности једног народа, њено превирање кроз историју, представља њен индетитет. Није случајно Војвода Драшко исмијавао туђе обичаје, Свето Писмо нас учи – ''лоша друштва, кваре добре обичаје.''

У Дјелу Петра Петровића Његоша  долази до изражаја дубока интуиција о томе да представа – обред, церемонија, игра – може репрезентовати одређену културну стварност, може бити призната као њен метакоментар, чак и као њена симболичка сублимација. Западноевропска цивилизација кроз импресије Војвода Драшка, дају јасан  поглед на запад тадашњих Срба са простора Црне Горе. Њена култура не може бити прихватљива за становништво Црне Горе, она одудара од сржи индетитета и разилази се на кључној раскрсници велике Шизме.¹⁰

Социолошко – културолошке одлике Запада у односу на Црну Гору

Кроз хумор и сатиру Његош гротескно – комично исказује виђење венецијанске префињености. Војвода Драшко уочава њихово нагомиловано богаство, које им постаје бременито, у њему се огледа њихова психофизичка деструкција. Такође уочавамо спољашње црте једне расе, њену физиономију која преовлађује у ружноћи, духовна стихија почиње изображавати и спољашње распадање:

,,Бјеше, брате, доста лијепијех,

а грднијех десет пута више;

од бруке се гледат не могаху.''¹¹

Уништен патријархат је незамислив у очима Војвода Драшка, западна цивилизација својим прогресом скида са себе узде патријахалне средине, тежећи да се ослободи свих норми и стега које је одвраћају од њеног дионизијског култа.

,,Гледао сам по два међу собом

ђе упрте какву женетину

тјелесине мртве и лијене

(потегла бих по стотину оках!)

па је носе проз градске улице

усред подне тамо и овамо.

Не боје се чести и поштењу,

тек да стеку да се ками ране.''¹²

Војвода Драшко у свом хришћанско моралном - природном рефлексу, увиђа наказу такве слободе, она почиње систематски уништавати све логосне категорије, претварајући их у бесмислени хаос и девијантност. Уништење патријархата је пут ка нихилизму којим је Западна Европа огрнута, још увијек извољевајући што огавнију слободу у својој слуђености - ,,Желевши слободу, постадоше робови!''.

Један словенски писац је са великим пророчким жаром ,,жезао срца људи''¹³, слика тадашње Европе и њених подухвата и хтења је била незамислива за словенски народ, у очима Достојевског. Пророчки је дао у залог будућим поколењима, шта их очекује у таквој Европи. Она личи на отворену пандорину кутију, са својим ниподаштавањем апсолута и просвјећивање тим морбидним рациом.

Његош је исто тако увидио куда води убирање таквих плодова, води ка једној – истој ,,увијек осушеној и проклетој смокви''. Потресна је агонија европске културе, зидане на „непогрешивости“ и аутократичности европског човјека. Над апокалиптичким понорима њеног самоуништења све се јасније и јасније оцртава титански лик сјетног пророка Европе: Достојевског. Његова се пророштва о Европи испуњују на наше очи. И срце се неосетно претвара у сузарник..¹³

Занимљива је слика римокатолика, која се израђује пред нашим очима, слушајући импресије Војводе Драшка, постепено увиђамо један огроман пад, Његош кроз један дјечачки наиван,  али разуман лик, систематски деградира вавилонску Европу. Политичко уређење држава заснованих на лажном хуманизму доводи до очајања Војводу Драшка, он је згранут неправдом и дивљаштвом третмана у тамницама венецијанским. Војвода Драшко нам вјеродостојно  преноси његов дојам, једног лицемјерног свијета, који је сав у ниским поривима, ван људског достојанства, у гријеху огрезао. Он нам приказује поднебље, које је утонуло у безнађе, народ који је само споља моћан, сав у спољњем успону. Међутим ,,испод тих дворова, крију се најдубље јаме у којим би и коњи цркли''.

Саосјећање је убијено као и сваки  вид жеље за животом у алтруистичком битисању, све се утопило у материјализму, и све хрли ка хедонизму. Примјећујемо крајњи морални пад код Млечана, све је пуно шпијуна и безосећајних богаташа. Изгубила се духовна сврха постојања, остварен је горди неопагански, сада у  њеном постхришћанству, чудовиштан усклик западне цивлизације - ,,човјек је мјера свих ствари''. И човјек је постао још једна твар чија је сврха анимално бестидно преживљавање ,,које човјека ниже скота ставља.''. Војвода Драшко завршава своје виђење венецијанске тамнице ријечима које су епифанијском критиком произашле из источника разума, предсказујући посљедице содомског стања, које ће задесити вавилонску Европу:

,,И чујте ме што вам данас кажем:

познао сам на оне тавнице

да су божју грдно преступили,

и да ће им царство погинути

и бољима у руке уљести..''¹⁴

Епилог:

Његошев  приказ Млетачке  културе  јесте најоштрија њена осуда. Људи који представљају Венецију, тај непатријахални и антипатријахални Вавилон јесу нејунаци. Њих убија тескоба, они живе у доставама, храна им је у ствари нешто одвратно, све сами слаткиши, уопште они су бабетине и после 30 година од њих нема ништа. Цијела ова епизода са Војводом Драшком могла би се рашчланити најопширније, али би се увијек правиле исте варијације на једну исту тему: овде Црна Гора – тамо Венеција, овде простор, здравље, нормалност, моралност, јунаштво – тамо тјескоба, болест, изопаченост, искоришћавање других, нејунаштво. Програм који нам поставља Његош за размишљање и обраду овдје је дат у хумористичноме виду. И сам Војвода Драшко није мислилац, филозоф, мудрац светац, државник, политичар – којих такође има у Црној Гори Горског Вијенца. Он је нормални Црногорац тога спјева, за њега не може да постоји сумња у црногорске вриједности и он не може да прими оно што је супротно као здраво, ваљано и блиско разуму. Венеција је код њега поред покварености, изопачености, болештине још и – лудост. Наравно постоји могућност, која је дискретно остављена у области слутње, да су Црногорци, чији је видокруг шири, у многоме несложни са Војводом Драшком. Али у суштини, чак и нујумнији, чак и најпросвећенији и најпросветљенији међу њима осјећају исто то, додуше другим изразима. Дакле поставља се питање: Венеција или Црна Гора. Одговор је у Горском Вијенцу: да, Црна Гора онаква каква је, без икаквог оклевања и без иједног потеза у корис Венеције.¹⁵

                                                                       

¹Војвода Драшко као хумористични  приповједач, Јован Љуштановић

²Већ у првим приказима Горског вијенца приговарано је да је епизода о Драшковом боравку у Млецима сувишна. Павле Поповић указује да је на то реаговао још опат Францески у La Dalmazia, foglio letterario economico,  Zara anno III, No 23—24, 10. i 17. jun 1847. Поповић каже: Драшкову појаву сви су критичари означили као непотребну – стари Францески први – ; она се прва као таква наводи када се поведе реч о јединству Вијенца'', Павле Поповић, О Горском вијенцу, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1923², 48 – 49.

³Дело Петро Петровића Његоша у светлу антропологије култруларних перформанса; Магдалена Богуславска, Варшава.

⁴Црна Гора је ратом захваћена сва у муци и крајњој биједи. Турска империја пријети цијелој Европи у својим освајачким походима, а један од стубова те одбране је и Црна Гора која је у сталним ратовима исцрпљена и ојађена. Војвода Драшко као представник бранича Европе, иде да моли за новчану помоћ своју ''хришћанску браћу'' , којом би  његов народ олакшао свету одбрану.

⁵Дело Петро Петровића Његоша у светлу антропологије култруларних перформанса; Магдалена Богуславска, Варшава

⁶Прво стално позориште у Цетњу почело је са радом тек 1888. Године. Прије тога црногорску пријестоницу посјећивале су путујуће трупе, углавном из Србије и Војводине, а 1883. Године створена је привремена глумачка трупа под називом Дилетанско друштво. Она је затим била основа групе која је крајем XIX вијека чинила стално позориште у Цетињу.

⁷Бијела недеља – у то вријеме, коке претходи Ускршњем посту, на селима поворке под маскама иду од куће до куће. Уп. П. П. Његош, Горски... стих 1437.

⁸Дело Петро Петровића Његоша у светлу антропологије култруларних перформанса; Магдалена Богуславска, Варшава

⁹П. П. Његош Горски... цитирано дјело, стих 1618-1621.

¹⁰Велики раскол или велика шизма (грч. σχισμα, лат. schisma — раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма) је означио канонско одвајање и прекид литургијске заједнице између Римокатоличке цркве и Православне цркве 1054. Године.

¹¹П. П. Његош Горски... цитирано дјело, стих1406-1408.

¹²П. П. Његош Горски... цитирано дјело, стих 1415-1422.

¹³Асоцијација на Пушкинову  пјесму Пророк (1826. године насталу) коју је Достојевски највише волио јавно да рецитује.

¹³Филозофија и религија Ф. М. Достојевског; Достојевски о Европи и словенству, Отац Јустин Поповић, Манастир Ћелије, 1999

¹⁴П. П. Његош Горски... цитирано дјело, стих 1496-1500.

¹⁵Станислав Винавер, Чардак ни на небу ми на земљи, Београд, 1938.

Аутор: Саша Кнежевић